U drugoj polovini leta i početkom jeseni, nakon žetve i ubiranja plodova sa njiva, pojedini poljoprivrednici počinju da pale preostalu strnjiku, kukuruzovinu i druge ostatke biomase. Ova loša navika može da nanese dugoročno veliku štetu mnogima, pa i samom poljoprivrednom proizvođaču. Postoje druga, bolja rešenja, o kojim ćemo govoriti u nastavku teksta.

Najvažniji argument zašto ne treba paliti biomasu jeste izazivanje požara. Plamen se može lako proširi na susedne njive, na kojima možda ima još nepožnjevenih kultura, a vatra, dim, pepeo i čađ negativno utiču na životnu sredinu i mogu ugroziti životinje, živi svet u rekama i jezerima, ali I druge ljude i njihova domaćinstva. Prilikom spaljivanja biomase na otvorenom, u vazduh se oslobađaju brojni toksični gasovi kao što su ugljen-monoksid ili azotni oksidi, ali i sitne čestice silicijum-dioksida, oksida aluminijuma, oksida gvožđa, a u zemljištu ostaju tragovi teških metala kao što su arsen, olovo, živa ili kadmijum.

Pored ovog, postoji još razloga za izbegavanje ove prakse. Paljenjem strništa uništavaju se mikroorganizmi u zemljištu, nekada i do dubine od 10cm, što znatno utiče na prinos. Takođe, gube se hranljive materije, posebno azot, koji usled visokih temperature odlazi u atmosferu, a upravo njega dodajemo zemljištu tokom đubrenja zarad boljeg prinosa. Paljenje otpada od useva dovodi do smanjenja sadržaja humusa u zemljištu i do narušavanja njegove strukture, što dugoročno može da utiče na prinos i kvalitet njiva, navodi dr Jovica Vasin iz Laboratore za zemljište i agroekologiju Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, instituta od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju.

Iako zakon za neodgovorne spaljivače propisuje visoke novčane kazne – za pravna lica kazna iznosi od 300.000 do 1.000.000 dinara, za odgovorno lice u pravnom licu i za fizičko lice od 10.000 do 50.000 dinara, za preduzetnike 150.000 do 500.000 dinara, mnogi nastavljaju sa ovom lošom praksom.

Postoji nekoliko alternativa paljenju zemljišta. Najjednostavnije je oljuštiti 10-15cm strnjišta, dodati mu još malo azota kog ima u stajnjaku, pa potom ga tokom proseca dubokog oranja iskoristiti kao prirodno đubrivo. Ovaj metod će zemljište obogatiti humusom, povratiti mu izgubljene mineralne materije i pripremiti njivu za sledeću setvu.

Drugo, potencijalno još isplatljivije rešenje je da se sav preostali bio-otpad sa njiva, kao i drugi organski otpad, iskoristi za dobijanje energije. Postoji nekoliko načina na koje je moguće pretvoriti ostatke biljnog materijala u energiju.

Otpadni biljni materijali mogu se koristiti za proizvodnju biogasa putem anaerobne digestije, odnosno procesom razgradnje organske materije uz prisustvo mikroorganizama u uslovima bez kiseonika. Rezultat ovog procesa je biogas, koji se sastoji uglavnom od metana i ugljen-dioksida. Biogas se zatim, sagorevanjem u posebnim generatorima, može koristiti za proizvodnju toplotne ili električne energije.

Biljni ostaci mogu se koristiti za proizvodnju biogoriva kao što su biodizel ili bioetanol. Biodizel se proizvodi iz biljnih ulja ili masti, dok se bioetanol proizvodi fermentacijom šećera ili skroba iz biljaka. Ova biogoriva mogu se koristiti kao alternativa fosilnim gorivima za vozila i druge mašine ili za dobiljanje toplotne energije.

Suvi biljni otpad može se iskoristiti i kao gorivo za direktno sagorevanje u industrijskim kotlovima ili pećima za proizvodnju toplotne energije. Međutim, iako je ova metoda relativno jednostavna, ona zahteva odgovarajuću tehnologiju za efikasno sagorevanje i smanjenje emisija štetnih gasova.

Biljni otpad može se podvrgnuti termičkoj konverziji, kao što su piroliza ili plazmatska gasifikacija. Piroliza je proces zagrevanja organske materije u odsustvu kiseonika, kako bi se razgradila u gasove, tečnosti i čvrste ostatke. Plazmatska gasifikacija koristi visokoenergetsku plazmu za razlaganje organske materije u sintetički gas (sin gas), koji se može koristiti za proizvodnju električne i toplotne energije.

Sušeni biljni otpad sa njiva se, zajedno sa drvnim otpadom, može iskoristiti i za proizvodnju peleta. Loženjem peći na pelet ili centralizovanim termoelektranama (bioenerganama) koje koriste ovaj vid biomase koriste kao gorivo, može se dobiti odličan izvor toplotne energije.

Mora se uzeti u obzir da svaka od metoda za pametnije iskorišćavanje strnjike i drugog biljnog otpada ima svoje prednosti i izazove. Procesi dobijanja energije iz biomase zahtevaju odgovarajuću infrastrukturu i tehnologiju, kao i pažljivo upravljanje kako bi se osigurala efikasnost i zaštita životne sredine.

Poljoprivredni proizvođači, u skladu sa svojim mogućnosti, treba da izaberu najbolji metod za iskorišćavanje strnjike i drugog biljnog otpada kako bi prestali sa praksom paljenja istog i time zaštitili svoje njive ali i životnu sredinu.