Posled­njih god­i­na, površine pod uljanom repi­com u našoj zemlji su u znača­jnom poras­tu, na šta su verovat­no pre­sud­no uti­cale rel­a­tivno visoke i sta­bilne otkup­ne cene, ali i druge osobine ove biljne vrste koje poten­ci­ra­ju njeno gajen­je na našim polji­ma.

Jed­na od osobi­na repice koja je vrlo važ­na za adaptaci­ju ratarske proizvod­nje na pred­sto­jeće kli­matske promene je svakako ozi­most. Ozime forme koje seje­mo kra­jem leta ima­ju dužu veg­etaci­ju, a time i sklad­ni­ji rast i razviće bil­ja­ka. Posle prez­iml­ja­van­ja u polju, takav usev ulazi u pro­leće dobro razvi­jen i uko­ren­jen, a samim tim man­je osetljiv na sušu i korove, što omoguća­va više i sta­bil­ni­je pri­nose u odno­su na jare forme. Pred­nost je i u tome što repi­ca završa­va plodonošen­je pre najizraz­i­ti­je i najčešće let­nje suše u julu i avgus­tu. Poje­dine zeml­je ima­ju čak i sub­ven­ci­je za useve koji su preko zime na parceli kao proizvod­ni usev, pokrovni usev ili zelenišno đubri­vo, kako bi ohrabrile proizvođače da seju ozime vrste i spreče ispi­ran­je hrani­va tokom jesen­jeg i zim­skog kišnog peri­o­da. Uljana repi­ca izuzetno dobro vezu­je azot u jesen­jem peri­o­du, stvara­jući veliku količinu organske mater­i­je, i sman­ju­je opas­nost od gubit­ka ovog hrani­va i zagađen­ja podzem­nih voda ispi­ran­jem.

Uljana repi­ca se seje usko­red­no i vrlo rano ulazi u fazu inten­zivnog poras­ta, grana se i pokri­va čitavu površinu parcele, što joj omoguća­va dobru konkurent­nost pre­ma korovi­ma, poseb­no u pro­lećnom peri­o­du. Potreb­no je nagl­a­siti da je repi­ca osetlji­va na korove tokom nican­ja, u jesen do skla­pan­ja redo­va, s tim da let­nje-jesen­ji korovi izm­rzava­ju tokom zime. Kako su za uljanu repicu najčešći pre­du­se­vi str­na žita, poja­va samoniklih strnih žita u uljanoj repi­ci, usled osi­pan­ja, pred­stavl­ja ozbil­jan prob­lem. Najbol­je je da se poja­va samoniklih strnih žita i koro­va iz iste porodice kojoj pri­pa­da uljana repi­ca (Bras­si­caceae, krstašice) reša­va u pre­du­se­vu ili pre setve uljane repice.

Uljana repi­ca se seje rani­je od strnih žita jer je prez­iml­ja­van­je repice je neš­to slabi­je. Za raz­liku od pšenice, čija je tač­ka ras­ta tokom jeseni i zime ispod površine zemljiš­ta u čvoru boko­ren­ja, kod uljane repice ona je između kotile­dona iznad površine zemljiš­ta. Samim tim, repi­ca je izlože­na nižim tem­per­at­u­ra­ma, pa je i veći rizik od izm­rza­van­ja tokom zime. Za repicu je zato još bit­ni­je da u kratkom jesen­jem peri­o­du stvori veću lis­nu površinu, odnos­no više hrane za rast kore­na i njenu aku­mu­laciju u zade­bl­janom vratu kore­na. Ulaskom u zimu, kod repice se kao i kod žita odvi­ja pro­ces kaljen­ja tj. očvršća­van­ja, odnos­no poste­penog povećan­ja otpornos­ti na niske tem­per­a­ture. Da bi se kaljen­je završi­lo, važno je da tokom jesen­jeg i zim­skog peri­o­da imamo poste­pen pad tem­per­a­ture, jer se u prvoj svet­loj fazi na tem­per­at­u­ra­ma od +7 do +5oC tokom 14–20 dana aku­muli­ra­ju šećeri, a tek u dru­goj, tam­noj fazi kaljen­ja, koja tra­je 5–7 dana na tem­per­a­turi od –5 do –7oC, dolazi do obezvod­n­ja­van­ja ćeli­ja i postiže se kon­ač­na otpornost na niske tem­per­a­ture. U sluča­ju golom­raz­ice, otpornost use­va repice je do –15oC, a uz snežni pokri­vač debljine 2–6 cm i do ‑25 oC. Otpornost nije uvek jed­na­ka, jer zav­isi od dužine tra­jan­ja niskih tem­per­atu­ra, kao i tem­per­aturnih kole­ban­ja, snežnog pokri­vača, vetra, zasićenos­ti zemljiš­ta vlagom, stan­ja i feno­faze use­va. Evi­dent­no je da je uljana repi­ca slabi­je otpornos­ti na niske tem­per­a­ture od pšenice, kao i da je neš­to slabi­je otpornos­ti od ozi­mog ječ­ma u pro­leće.

Za pos­ti­zan­je opti­malnog razvo­ja i otpornos­ti na zimu, potreb­no je da repi­ca nikne 6 nedel­ja pre pojave mraze­va od ‑5oC. Opti­mal­na faza za prez­iml­ja­van­je je kada biljke ima­ju 7–10 snažnih lis­to­va rozete, prečni­ka vra­ta kore­na iznad 8 mm, visine pravog sta­bla do 1 cm, odnos­no da je nadzem­ni deo biljke visine oko 25 cm, što podrazume­va da je glavni koren dubine 10–15 cm. Osim prez­iml­ja­van­ja, faza u kojoj repi­ca uđe u zimu utiče i na sposob­nost regen­eraci­je u pro­leće. Naime, zbog skraćenog dana i niskih tem­per­atu­ra, uobiča­jeno je da tokom zime list gubi zelenu i dobi­ja bor­do boju. U hlad­ni­jim god­i­na­ma veći deo lis­to­va rozete može odum­reti, ali je bilj­ka živa sve dok je vrat kore­na vita­lan jer se iz nje­ga regener­iše cela bilj­ka u pro­leće. Stan­je u kom repi­ca ulazi u zimu je vrlo važno zato što repi­ca ulazi u gen­er­a­tivnu fazu pre zime, a začin­jan­je cve­to­va je od počet­ka novem­bra (kod setve u avgus­tu) do sre­dine decem­bra (kod setve u sep­tem­bru). Znači da u se u tom peri­o­du određu­je broj cve­to­va po bilj­ci, odnos­no poten­ci­jal­ni nivo rod­nos­ti što, osim na vis­inu, utiče i na sta­bil­nost pri­nosa.

Repi­ca se seje pliće od strnih žita jer je seme repice u odno­su na pšenicu sit­ni­je 8–10 puta i zahte­va kvalitet­ni­ju pred­setvenu pripremu. Zbog pliće i rani­je setve, repi­ca je osetljivi­ja na nedostatak vode u nican­ju, poko­ricu, žetvene ostatke i zbi­jenost zemljiš­ta. Sva­ki nared­ni pro­hod u pripre­mi zemljiš­ta tre­ba da bude plići od prethodnog kako bi se što bol­je saču­vala vla­ga. Setveni sloj zemljiš­ta mora biti opti­mal­no usit­njen i sabi­jen, zbog bol­jeg kon­tak­ta sa semenom i ujed­načene dubine setve.

Opti­mal­na gusti­na use­va zav­isi od tipa sorte, kvalite­ta pred­setvene pripreme, agroekološk­ih uslo­va, itd. U Ameri­ci se sma­tra da je za repicu opti­mal­no ako u pro­leće imamo od 60–100 bilj­ka po m2. Pri­nos se neće znača­jni­je sman­ji­ti ako je gusti­na use­va u inter­valu od 40 do 150 bilj­ka po m2. U retkom sklopu od 10–20 bilj­ka m2 dolazi do jakog granan­ja, čime se znača­jno kom­pen­zu­je nedostatak bil­ja­ka. U tako retkom sklopu dobi­ja se čak 60–70% pri­nosa u odno­su na opti­mal­nu gustinu, ali je prob­lem sa korovi­ma i neu­jed­načen­im sazre­van­jem izraženi­ji. Opti­malan sklop omoguća­va rani­je i ujed­načeni­je sazre­van­je zbog man­jeg granan­ja, odnos­no tan­jeg sta­bla, što sve sku­pa olakša­va žetvu. Takođe, niži je sadržaj glukozi­no­la­ta i veći sadržaj ulja. Pri gusti­na­ma preko 150 bil­ja­ka po m2, pre zime se formi­ra­ju slabi­je razvi­jene biljke koje su osetljivi­je na izm­rza­van­je, a usev je skloni­ji pole­gan­ju i napadu bolesti. U uslovi­ma sličn­im našim, za hib­ride koji su robus­ni­ji i ima­ju brži počet­ni porast pre­poruču­je se 40–50 bil­ja­ka po m2, a za lin­i­jske sorte 60–70 bil­ja­ka po m2 u žetvi.

Kao rezul­tat inten­zivnog i dugogodišn­jeg ople­men­ji­van­ja, u Insti­tu­tu za ratarst­vo i povr­tarst­vo formi­ran je sor­ti­ment za setvu u nared­noj veg­eta­cionoj sezoni, namen­jen za kon­ven­cional­ni i organ­s­ki tip proizvod­nje.

Sorte Zlat­na, Zor­i­ca, Jas­na i Anna su u prethod­nim god­i­na­ma pokaza­le odlične rezul­tate, visoke pri­nose seme­na i ulja vrhun­skog kvalite­ta. Adap­ti­rane su na naše uslove proizvod­nje i otporne na promenljive uslove i duge tople peri­ode u jesen, tako da ne prelaze iz veg­e­ta­tivne u gen­er­a­tivnu fazu pre zime, odnos­no nema pojave sta­bla koje izazi­va opadan­je otpornos­ti na niske tem­per­a­ture. Inten­zi­van porast u pro­leće, kao i rano i ujed­načeno cve­tan­je, ostavl­ja­ju dovoljno vre­me­na da se formi­ra i dobro nal­i­je zrno. Prav­i­lan i blagov­re­men pro­lazak kroz feno­faze u sazre­van­ju omoguća­va da usev bude spre­man za žetvu i real­izu­je pun genet­s­ki poten­ci­jal za pri­nos i kvalitet pre žetve pšenice. Na taj način se rentabil­ni­je koristi meh­a­nizaci­ja i dru­gi resur­si u proizvod­nji na gazdin­stvu.

Prvi domaći hib­rid ozime uljane repice NS RAS uve­den je u komer­ci­jal­nu proizvod­nju 2017. Ima brži tem­po ras­ta u rani­jim faza­ma razvo­ja use­va, što u proizvod­nji omoguća­va i neš­to kas­ni­ju setvu, odnos­no više vre­me­na za kvalitet­nu pripremu zemljiš­ta. Neš­to je bujni­ji i stvara više suve mater­i­je, poseb­no u fazi posle cve­tan­ja, što se odraža­va i na pri­nos seme­na. Takođe, odlično pod­nosi kli­mats­ki stresne uslove i veo­ma je adaptibi­lan.