Uljana repica je značajna industrijska biljka. Raznolikost njenih formi i sortimenta omogućava joj uzgajanje u skoro svim klimatskim oblastima. Agrotehnički i ekonomski značaj, kao i intenzivno oplemenjivanje uljane repice u najrazvijenijim zemljama, omogućavaju da površine i prinosi repice stalno rastu. Iako je korišćenje ove biljke raznovrsno, najčešće se gaji radi semena iz kog se ekstrahuje ulje. Uljana repica je trenutno treća uljana biljka po važnosti u svetu. Potrebe za sirovinom u prerađivačkoj industriji i mogućnost plasmana uljane repice i proizvoda dobijenih njenom preradom na svetskom tržištu razlog su povećanja interesa za ovom biljnom vrstom.
Do kraja XX veka gajenje uljane repice kod nas je bilo sporadično, ali se od 2000. godine i u Srbiji javlja zainteresovanost proizvođača i otkupljivača. Ove promene, na žalost, ipak ne prate evropske trendove i zastupljenost ove biljne vrste u našim atarima nije ni blizu one u nekim drugim zemljama.
Prve sorte uljane repice u svetu selekcionisane su početkom prošlog veka. Te sorte su bile u tipu „++“, visokog sadržaja eruka kiseline i glukozinolata. Sa širenjem površina pod uljanom repicom, naročito nakon Drugog svetskog rata, intenziviraju se programi na oplemenjivanju ove biljne vrste. U savremenoj poljoprivrednoj proizvodnji su najvećim delom zastupljene sorte „00“ tipa, bez eruka kiseline u ulju i niskog sadržaja glukozinolata u semenu (tzv. canola tip kvaliteta). Prve sorte u ovom tipu kvaliteta su se odlikovale nižim prinosom u poređenju sa ranije selekcionisanim sortama, lošijeg kvaliteta. Daljim istraživanjima i primenom naučnih rezultata u oplemenjivačkim programima stvorene su savremene sorte visokog i stabilnog prinosa.
Danas se uljana repica u svetu seje na preko 30 miliona ha, sa tendencijom daljnjeg povećanja. Najveći proizvođači su Kina, Indija i Kanada. Od evropskih zemalja najviše se seje u Poljskoj, Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, itd. Pored soje, palme i suncokreta, uljana repica je jedna od najvažnijih uljanih kultura i sa njima čini 72% ukupne svetske proizvodnje biljnih ulja. U Evropi je uglavnom raprostranjena ozima forma (seje se krajem leta iu ranu jesen) jer postiže veće prinose semena i ulja po jednici površine u odnosu na jaru (koja se seje u rano proleće). Pored ulja koji je primarni proizvod i kog u semenu ima 40-48%, uljana repica je značajan izvor belančevina. Visok sadržaj eruka kiselina u pojedinim sortama je omogućio primenu uljane repice i u industriji u vidu maziva. Metil estar, dobijen iz ovog ulja, uspešno se koristi za rad dizel motora.
Uslovi gajenja i tehnologija proizvodnje
Zemljište. Uljana repica se uspešno može proizvoditi na različitim zemljištima uz primenu kvalitetne agrotehnike. Najviše joj odgovaraju duboka, plodna, rastresita zemljišta, neutralne do slabo alkalne reakcije, koja nisu sklona formiranju pokorice. Vrlo dobre rezultate daje i na nešto vlažnijim, ali dobro aeriranim i plodnim zemljištima. Građa korena i slabija usisna moć ukazuju da bi u setvi uljane repice trebalo izbegavati teža, zbijena i zemljišta sa nepropusnim podoraničnim slojem, kakav je na primer pseudoglej. Na lošijim zemljištima će dati bolji prinos od većine drugih ratarskih kultura. Može se uspešno uzgajati i u brdsko-planinskim područjima (do nadmorske visine 750 m).
Padavine. Uljana repica je veliki potrošač vode i za svoj rast i razvoj traži značajnije količine padavina (godišnje 500-750 mm). Međutim, kao i kod drugih ratarskih biljnih vrsta, pored ukupne količine padavina važna je i njihova distribucija tokom vegetacione sezone. Najosetljivija je na sušu u fazi formiranja cvetnih pupoljaka do cvetanja (intenzivan porast) i u fazi nalivanja zrna. U našim uslovima problem može biti i nedostatak vode u setvi što rezultira neujednačenim nicanjem, ponekad i izostankom nicanja, zakasnelim razvojem do zime, slabijim prezimljavanjem, itd. Zadržavanje površinskih voda u proleće može dovesti do propadanja useva (truljenja korena i slično).
Plodored. Kao i većinu drugih ratarskih biljaka, uljanu repicu treba gajiti u plodoredu, istovremeno izbegavajući biljne vrste sa kojima repica deli zajedničke insekte ili bolesti, npr. suncokret, soja, slačice, grašak, mahunarke, deteline, itd. Najbolji predusevi za uljanu repicu su oni koji ostavljaju dosta vremena za kvalitetnu pripremu zemljišta, bez korova i omogućuju dobro odsecanje plastice pri osnovnoj obradi, kao npr. rani krompir, rano povrće i strna žita (pšenica, ječam).
Ljuštenje strnjišta. Ljuštenje, odnosno prašenje strnjišta ili plitko oranje (dubine 10-12 cm) nakon žetve strnina (pšenica, ječam) od izuzetne je važnosti za uspeh proizvodnje. Na taj način se prekida kapilarni uspon vode, a time čuvaju zalihe vode u zemljištu u delu godine koji je najčešće veoma deficitaran u padavinama. Takođe se provocira rast korova i delimično zaoravaju žetveni ostaci.
Osnovna obrada i predsetvena priprema ima za cilj da stvori optimalne uslove za rast i razvoj mlade biljke, prvenstveno njeno kvalitetno i ujednačeno klijanje i nicanje i dobro ukorenjavanje. Osnovna obrada se izvodi na 20-30 cm, poželjno najkasnije 20-tak dana pre setve, tako da se uspostave optimalni procesi u zemljištu. Posle je poželjno izvršiti drljanje da bi se zatvorile brazde i poravnala površina. Ovim se postojeća vlaga u zemljištu bolje čuva što omogućava kvalitetniju predsetvenu pripremu, koja se obavlja setvospremačima u jednom ili nekoliko prohoda, dok se u površinskom sloju od oko 6 cm ne stvori sitnomrvičasta struktura, a na samoj površini sitnije grudve (promera do 3 cm).
Setva u tek poorano i pripremljeno zemljište može da rezultira neujednačenim nicanjem i rasporedom biljaka po jedinici površine i treba je izbegavati.
Đubrenje. Kao i kod drugih ratarskih kultura, kod uljane repice se količina i vrsta đubriva planiraju uzimajući u obzir analizu zemljišta i predviđen prinos po jedinici površine. Bitno je da je đubrenje dobro izbalansirano, tj. da biljka ima u određenim fenofazama svoga rasta i razvoja dovoljne količine svih potrebnih hranljivih materija, što je garancija visokih ali i stabilnih prinosa. Za srednje plodno zemljište doze đubrenja bi orijentaciono bile: 120 kg/ha azota (N), oko 80 do 100 kg/ha fosfora (P2O5) i oko 130-150 kg/ha kalijuma (K2O). Veći deo K i P vraća se sa žetvenim ostacima u zemljište, tj. ne iznosi se sa parcele. Sa primenom azota treba biti oprezan. Prevelike količine azota u jesen formiraju prebujan usev koji se neće dovoljno dobro iskaliti za zimu, a u slučaju dužih i intenzivnijih mrazeva i niskih temperatura dolazi do znatnog smanjenja sklopa. Obično se primenjuje 1/3 azota predsetveno, a preostali deo u proleće putem prihrane. Ponekad može biti problema i sa drugim makro i mikroelementima, npr. kalcijumom, koji se može dodati pred oranje u obliku krečnjaka. Uljana repica dobro reaguje na đubrenje organskim đubrivima, ali je njihova upotreba (stajnjaka) ograničena jer je vreme od skidanja preduseva do setve uljane repice kratko i upotrebljava se pod predusev.
Setva. Optimalni rokovi za setvu uljane repice su kraj avgusta i prva polovina septembra, pa i nešto kasnije. Dovoljne količine vlage u optimalnom vremenu setve dovode do nicanja useva za 4 do 6 dana. Treba izbegavati ranije, ali i kasnije rokove setve. Prerana setva dovodi do prebujnog, osetljivog useva, koji može da počne sa rastom u stablo i loše podnosi niske temperature tokom zime, što dovodi do smanjenja sklopa, a time i oslobađanja prostora za razvoj korova. Prekasna setva uzrokuje nedovoljnu razvijenost biljaka pred zimsko mirovanje, sa malo rezervnih materija u korenu i stablu. Takve biljke lakše izmrzavaju i teže se regenerišu, kasne u porastu i po pravilu daju lošiji prinos. Setva uljane repice je izuzetno važna agrotehnička mera koja određuje kasniji razvoj biljaka, pa i prinos. Sklop biljaka na polju treba da bude optimalan, preporučen od strane semenske kuće i oplemenjivača, kreatora sorte. Preredak sklop daje jače razgranate biljke, ali i otvara prostor za razvoj korova. Pregust usev rezultira slabijom, tanjom stabljikom sklonom poleganju. Setvu treba obaviti u optimalnom roku, plitko, na 2-3 cm dubine. Nakon setve, ako za to postoje uslovi treba navodnjavati ili valjati. Repica se seje u redove sa razmakom od 20-30 cm. U našim agroekološkim uslovima smatra se da 70% zasejanih semena iznikne, a da u toku zime propadne do 30%. Potrebna količina semena, zavisno od sorte, kreće se od 4-5 kg/ha i treba osigurati 70-85 biljaka po m2 posle nicanja ili 55-65 biljaka po m2 u žetvi. Kvalitetno, deklarisano seme je osnovni preduslov uspešne proizvodnje.
Mere zaštite. U našim agroekološkim uslovima zaštita ovog useva je značajno jednostavnija u odnosu na druge useve. Od korovske flore u uljanoj repici preovlađuju jednogodišnje zeljaste biljke. Kod nas se uglavnom uljana repica seje posle strnih žita i graška. Nakon žetve navedenih useva redukcija korova se može izvesti mehaničkim merama – oranje i tanjiranje. Nekoliko nedelja nakon toga moguće je novoiznikle korove suzbijati neselektivnim herbicidima (na bazi glifosata). Prednost gajenja uljane repice je i njena ozimost – seje se u pozno leto ili ranu jesen pa većina korova izmrzne tokom zime. Preostali korovi često ne mogu da se razvijaju zbog velikog broja biljaka uljane repice po jedinici površine (70-80), koje se dodatno granaju onemogućavajući drugim biljkama razvoj.
Međutim, na parcelama koje su zakorovljene sa korovima koji mogu da prezime (mišjakinja, kamilica, samonikla strna žita) takođe je neophodna hemijska zaštita. Čest je problem i suzbijanje gorušice koja pripada familiji kupusnjača, ali pravilnim plodoredom i drugim agrotehničkim merama moguće je prevazići i ovaj problem.
Pojedine parazitne gljive (Leptosphaeria maculans, Alternaria brassicae, Alternaria brassicicola, Sclerotinia sclerotiorum) mogu prouzrokovati štete od nicanja do zrenja. Za sada u proizvodnji patogene gljive ne prouzrokuju značajnije štete, kao što je slučaj u nekim zapadnoevropskim zemljama, te nema ni potrebe za hemijskim suzbijanjem. Uljana repica nema dugu tradiciju gajenja na ovim prostorima i u zemljištu ima malo infektivnog materijala (spora za prezimljavanje). Izuzetak je patogena gljiva Sclerotinia sclerotiorum koji napada veliki broj biljnih vrsta, pre svega suncokret i soju. Ova gljiva se može kontrolisati pravilnim plodoredom, odnosno izbegavanjem gajenja uljane repice posle suncokreta i soje.
Upotreba zdravog semena je takođe neophodna radi smanjenja štetnog uticaja nekih gljiva (Leptosphaeria maculans, Alternaria brassicae) koje se prenose zaraženim semenom. NS sorte uljane repice se odlikuju visokom tolerancijom na pomenute patogene. Primenom osnovnih agrotehničke mera (zdravo seme, gajenje tolerantnih sorti, plodored, zaoravanje žetvenih ostataka) očekivano je da duži niz godina ne bude većih problema, posmatrano sa fitopatološkog aspekta, pa tako ni ekonomski opravdane potrebe za hemijskim tretiranjem useva protiv parazitnih gljiva.
Iako jedan od najvećih problema u gajenju uljane repice kod nas predstavlja slabije i često neujednačeno nicanje usled odsustva vlage, u početnim fazama razvoja značajne štete mogu nastati i od insekata. Ova tematika dolaziće sve više do izražaja u narednim godinama iz dva osnovna razloga. Prvi razlog se odnosi na zabranu tretiranja semena uljane repice sistemičnim insekticidima iz grupe neonikotinoida. Dosadašnja upotreba ovih insekticida rešavala je veći deo problema u početnim fazama vegetacije.
Drugi potencijalni razlog je povećanje pritiska štetočina usled povećanja udela uljane repice u strukturi setve. Površine pod ovim usevom variraju iz godine u godinu, ali u slučaju da dođe do konstantnog rasta, mogao bi se očekivati značajniji uticaj insekata na proizvodnju.
Kada su u pitanju insekti, štetočine ranog dela vegetacije potrebno je istaći ulogu repičinih buvača (Phyllotreta spp., Psylliodes chrysocephala) i repičine lisne ose (Athalia rosae, sin. Athalia colibri). Buvači koji oštećuju repicu uglavnom to čine ishranom lisnom masom u početnim fazama vegetacije kada su biljke jako osetljive. Takođe, u slučaju ozbiljnijeg napada crvenoglavog repičinog buvača (Psylliodes chrysocephala) prezimljavanje kao i opšte stanje useva može biti lošije usled prisustva larvi u lisnim drškama.
Repičina lisna osa polaže jaja na mlad usev uljane repice. Nakon piljenja pagusenice oštećuju lisnu masu što usporava biljke u porastu, a može prouzrokovati i njihovo propadanje. Pagusenice su tamnije obojene, tamno zelene do crne boje. U početnim fazama razvića praktično ih je nemoguće uočiti na biljkama jer su jako sitne, ali je moguće odrediti njihovo prisustvo na osnovu oštećenje koje prave. Najčešće izgrizaju epidermis lista sa naličja prouzrokujući oštećena nalik na prozorčiće. Sa porastom pagusenica rastu i štete i njihovo prisustvo postaje sve uočljivije.
S obzirom da se do sada zaštita od insekata u jesen veoma uspešno obavljala tretiranjem semena insekticidima iz grupe neonikotinoida čija je upotreba u međuvremenu zabranjena, zaštitu bi trebalo vršiti folijarnim tretiranjima preparatima registrovanim za datu svrhu. Takođe, potrebno je napomenuti da uljana repica dobro kompenzuje izvestan gubitak biljaka u sklopu što treba imati u vidu kada se donosi odluka o potrebi tretiranja. Pojava i štete od insekata na uljanoj repici kod nas su još uvek u značajnoj meri manje u odnosu na države sa dužom tradicijom gajenja i znatno većim površinama.
Iako naizgled komplikovana, zaštita ovog useva od bolesti, korova i štetočina je ipak manje zahtevna u odnosu na većinu drugih ratarskih i povrtarskih vrsta.
Potrebno je još jednom napomenuti da smanjenju pojave korova, insekata i bolesti doprinose i agrotehničke mere kao što su plodored, prostorna izolacija, dobro izbalansirano đubrenje i izbor kvalitetnog sortimenta.
Prednosti gajenja
Pored do sada nabrojanih, postoje i brojne druge prednosti gajenja uljane repice. Ozima uljana repica, kao i druge ozime biljne vrste, izbegava period letnjih suša i visokih temperatura, koje su u poslednjoj deceniji u više godina dovele do strahovitog gubitka prinosa i prihoda na gazdinstvima.
Posmatrajući agrohemijski aspekat, kod uljane repice se od ukupnog sadržaja kalijuma u biljci samo 1/5 nalazi u zrnu, dok se ostatak nalazi u stablu, granama, ljuskama i lišću. Zaoravanjem žetvenih ostataka zemljište se obogaćuje organskim kalijumom, tj. sprečava se iznošenje, pa uljana repica predstavlja odličan predusev za kaliofilne biljke poput krompira, mrkve i paradajza.
Sa aspekta plodoreda gajenje uljane repice takođe daje brojne mogućnosti. Kod nas se seje u prvoj polovini septembra, a vršidba se obavlja polovinom ili krajem juna u zavisnosti od klimatskih uslova. Setva se obavlja u vremenskom periodu kada u polju ima malo radova (berba kukuruza, vađenje šećerne repe, setva pšenice obavljaju se krajem septembra i tokom oktobra), što predstavlja prednost za organizaciju rada na gazdinstvu. Rano skidanje useva omogućuje dobru pripremu zemljišta za naredne useve ili postrnu setvu nekih ratarsko-povrtarskih biljaka (krastavac kornišon, mrkva, cvekla, kukuruz šećerac ili silažni kukuruz, itd).
Takođe, uljana repica je poznata kao izuzetna medonosna biljka. Prema literaturnim navodima u povoljnim godinama sa jednog hektara se može dobiti od 100-150 kg meda.
Med od uljane repice spada u prvu klasu po kvalitetu. Pored meda, za pčelare je interesantna kao prva paša, a zbog velike količine polena dolazi do ubrzanog razmnožavanja i jačanja društava. Polen se koristi i u farmaceutskoj industriji za spravljanje lekova koji se koriste za preventivu i lečenje mnogih oboljenja.
Preporuke za setvu
Brojne prednosti gajenja uljane repice inicirale su intenziviranje oplemenjivačkog programa na uljanoj repici u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu. Pored standardnih sorti, na poljima su takođe prisutne nove NS sorte: Zlatna i Zorica. Sve sorte su stvorene prema zahtevima moderne biljne proizvodnje i zahvaljujući njima proizvođači mogu da iskoriste sve prednosti gajenja uljane repice nadajući se visokim prinosima i dobroj zaradi.
Institut za ratarstvo i povrtarstvo za setvu u nastupajućoj vegetacionoj sezoni nudi seme ozime uljane repice visokih proizvodnih i semenskih kvaliteta. Sorte su se u velikom broju mikro i makro ogleda izdvojile visokim i stabilnim prinosom i sadržajem ulja.
Gajenjem novosadskog sortimenta uljane repice dobija se kvalitetna sirovina za potrebe uljarske i prerađivačke industrije.
Organska proizvodnja. Podstaknuti interesovanjima poljoprivrednih proizvođača istraživači iz Instituta postavili su oglede sa uljanom repicom u organskom tipu proizvodnje. Preliminarni rezultati ogleda, kao i podaci dobijeni od prozvođača koji se bave ovom proizvodnjom, ukazuju da je realno očekivati dobar prinos i kvalitet upotrebom NS sortimenta uljane repice u organskoj proizvodnji. Dobijeno seme koristi se za proizvodnju hladno ceđenog ulja uljane repice, kao i za ishranu domaćih životinja.
Sortiment
Zlatna je sorta ozime uljane repice, iz grupe “00”.
- Masa 1000 semena je 3,9 g.
- Dužina vegetacije je 284 dana.
- Visok potencijal za prinos semena – preko 4,5 t/ha, a sadržaj ulja u semenu je oko 44%.
- Dobro podnosi niske temperature.
- Ulje joj je pogodno za ljudsku ishranu, a ostaci posle ceđenja za ishranu domaćih životinja.
Zorica je nova sorta ozime uljane repice, iz grupe “00”.
- Masa 1000 semena je 4,2 g.
- Dužina vegetacije je 279 dana.
- Visok genetski potencijal za prinos semena – preko 4,7 t/ha, a sadržaj ulja u semenu je oko 46%.
- Dobro podnosi niske temperature.
- Ulje joj je pogodno za ljudsku ishranu, a ostaci posle ceđenja za ishranu domaćih životinja.
Na svetskom tržištu vlada sve veća potražnja za semenom uljane repice kao sirovinom za prerađivačku industriju. Realno je očekivati da će uljana repica u setvi 2014/2015. privući više pažnje poljoprivrednih proizvođača. Institut za ratarstvo i povrtarstvo imaće dovoljne količine semena visokog kvaliteta ozime uljane repice sorti Zlatna i Zorica.
Dr Ana Marjanović-Jeromela
Dipl. inž. – master Željko Milovac
Dr Petar Mitrović
Dr Radovan Marinković